«Вероника Крашењиникова: Операције ЦИА и Пентагона – Филипини, Грчка, Србија, Украјина», «ЕВРОАЗИЈА.ИНФО», 10 мая 2014 г.

САД су методично и без милости, ојачано и рукама плаћеника, уништавали њима супротна мишљења, покрете, партије и људе, да би на власт довели своје штићенике, спремне да раде у интересу САД.

На моја питања одговара генерални директор Института спољнополитичких истраживања и инцијатива Вероника Крашењиникова.

Вероника Јуревна, недавно је ваш институт издао књиге под заједничким насловом Убиство демократије. У њему су описан операције ЦИА и Пентагона од 1945. до данас. Зашто вас је заинтересовала та тема?

– Прву књигу написао је амерички историчар Вилијам Блум који прича о војним акцијама ЦИА и Пентагона у периоду хладног рата. Овај рад доказује да се САД упркос њихом изјавама нису ни у ком случају бавиле напредовањем демократије. Напротив, методично и без милости, ојачано и рукама плаћеника, они су уништавали њима супротна мишљења, покрете, партије, а такође и људе, да би на власт довели своје штићенике, спремне да раде у интересу САД. Ни једна држава, која је у 20. вијеку покушала да заузме независан курс, и да спроведе реформе у интересу свога народа, није избјегла немилосрдно америчко мијешање. Вилијам Блум наводи јасну статистику: од 1945. до 2003. год. САД су покушале свргнути владе више од 40 држава, угушили су више од 30 народно-патриотских покрета, извршили бомбардовање 25 држава. Резултат – неколико милиона погинулих људи, стотине милиона осуђених на живот у агонији и очајању. Ради описивања и анализа операција САД и НАТО у постсовјетском периоду сабрали смо међународни колектив аутора, највећих стручњака у својим земљама.

Задаци САД данас су остали исти, а технологије се усавршавају захваљујући развоју интернета и социјаних мрежа. И, кад је ријеч о томе: крајем марта изаћи ће нова књига с нашим заједничким издавачем Кучково поље серија Смртоносни извоз САД – демократија Вилијама Блума. Блум дискредитује један од фундаменталних митова америчке политике – то да САД гурају (потурају) у свијету демократију, а да их ка томе покреће великодушна и благодатна брига о народима других земаља. Као и увијек, В. Блум сјајно влада чињеницама, усклађује детаље и дубину истраживања са широким захватом материјала. Ипак, у новој књизи посебну вриједност чини оштар хумори и чак сарказам. Блум у прах и пепео разноси амерички систем и пропаганду, показујући краља тако обнаженим, како он сам себе још није није сагледао. Политички хумор је увијек био посебно оштро и ефектно оружје – сјетите се великог совјетског карикатуристе Бориса Јефимова.

Недавно се у Украјини догодио државни удар. Зашто многи представници нове украјинске власти више пута користе фашиштичке методе и пароле?

– Ове људе почели су припремати веома давно. „Револуционарни“ мајдан Независности у 2004. и 2014. години приказивале су телевизије цијелог свијета. Ипак, још 1990-те у Совјетској Украјини на тргу Окробарске револуције, који је касније постао Мајдан Независности, појавило се 50 шатора испред којих су лежали „гладујући студенти“ – почела је такозвана „гранитна револуција“. Они су захтијевали вишепартијске изборе, национализацију имовине комунистичке партије и напуштање савезног договора (уговора). Већ тада је почела традиција украјинских „народних“ демонстрација: довозили су у Кијев људе из западних области – Љвовске, Ивано-Франковске, Тернопољске. Већину „гладујућих“ чинили су студенти Љвовског медицинског факултета.

Организатор акције био је Украјински студентски савез створен према обрасцу и подобију бандеровског Савеза украјинске омладине. Један од васпитаника Савеза украјинске омладине била је Катарина Чимоченко која је касније постала жена предсједника Украине Виктора Јушченка. Како је познато он је дошао на власт као производ „наранџасте револуције“ 2004. године.

Молим Вас, испричајте детаљније о њој?

– Кетрин-Клер Чумаченко рођена је 1961. године у Чикагу, у породици украјинских емиграната. 1970. њени родитељи су активно учествовали у стварању цркве РУН-вире (Родне украјинске националне вјере) у Чикагу. Смисао учења цркве РУН-вире је постојање етнички чистог Украјинца-натчовјека, којем је у име расног превасходства дозвољено све. Сличност са идејама Трећег Рајха лако су објашњиве: оснивач цркве РУН-вире је „пророк“ Лав Силенко. У току Великог Отаџбинског рата он је био гауптштурмфирер СС у редовима дивизије Вафен-СС Галиција. Са петнаест година Чумаченко је ступила у Савез украјинске омладине – радикалну ултра-десничарску националистичку организацију створену при Организацији украјинских националиста Степана Бандере. 1983. Кетрин Чумаченко постаје извршни директор Комитета потчињених народа (подразумијевали су се све нарoди СССР, које су „потчинили Руси“). Од 1986. до 1988. била је на положају специјалног помоћника замјеника шефа Стејт дипартмента за питања права човјека и хуманитарног рада. Од 1990. госпођа Чумаченко често борави у Украјини, упознаје се са перспективним политичарем В. Јушченком и 1990. се удаје за њега.

Недавно је помоћник државног секретара за Европу и Евроазију Викторија Нуланд изјавила да су САД уложиле у развој демократских вриједности у Украјини више од 5 милијарди долара. Једна од кључних спроводника демократије у Украјини била је Кетрин-Клер Чумаченко коју су васпитали нацисти.Зато нема ништа чудно у томе да је 2014. међу учесницима државног преврата Кијеву било мноштво ултра-десничарских националиста.

Не треба се чудити ни том да нова украјинска власт веома воли Американце. Валентин Наливајченко, који руководи Службом безбједности Украјине (СБУ) од 2006. до 2010. био је познат по својим добрим односима са ЦИА. На примјер, 2009. амерички амбасадор је, заједно са официјалним резидентом ЦИА у Украјини учествовао у церемонији уручивања диплома академцима Академије Службе безбједности Украјине. Упадљиво је да је у сeптeмбру 2013. Генерална прокуратура Украјине почела провјеру коју су поднијели депутати Врховне Раде, информације о томе, да је Валентин Наливајченко додијелио сарадницима ЦИА кабинет у згради СБУ и омогућио им да се упознају са тајним документима. 2014. године, послије успјешног државног преврата, господин Наливајченко је поново дошао на чело СБУ.

– Стручњаци скрећу пажњу на чињеницу да су многе технологије које су затим примјењивали против земаља, некадашњих чланица СССР, Американци примијенили у Југославији.

– Да, то је тачно. Испочетка су Американци стимулисали распад и грађански рат у тој земљи. Остаци социјалистичке Југославије (Србија и Црна Гора) чинили су нервозним САД и многе њихове савезнике из НАТО. Управо зато, 1999. су они почели бомбардовање те земље. Истовремено, предсједник САД Бил Клинтон наредио да ЦИА поведе тајну операцију свргавања владе Југославије. Одлучујући елеменат био је врбовање југословенских службених лица. На црним листама САД и ЕУ нашло се стотине познатих југословенских грађана којима су забрањивали да путују у иностранство, а њихове рачуне у страним банкама су блокирали. Агенти америчке обавјештајне службе посјетили су многе југословенске грађане који су били под санкцијама Вашингтона, и убјеђивали их да ако пристану на сарадњу са Западом, у циљу свргавања владе ,онда ће њихова имена бити избачена са спискова.

Понекад су им амерички агенти напомињали да ће у случају одбијања сарадње бити оптужени за ратне злочине и спроведени пред суд Међународног трибунала у Хагу. Они који нису пристајали на сарадњу су убијени. У току неколико мјесеци убијено је неколико крупнијих владиних чиновника и до данас није познато ко је одговоран за њихову смрт. Многи су се уплашили и размишали: Ако су Американци успјели да дођу до министра одбране шта онда рећи за мене. За свргавање предсједника Југославије Слободана Милошевића створена је студентска организација Отпор чије је лидере у Будимпешти обучавао некадашњи пуковник армије САД Роберт Хелви. Опозицију су активно финансирали САД и државе ЕУ. Неколико дана прије избора у септембру 2000-те ЕУ је објавила да ће санкције Србији и Црној Гори бити укинуте ако на изборима побиједи кандидат опозиције Војислав Коштуница.

У првом кругу гласања Коштуница је скупио око 49% гласова, а Милошевић 38, 6 %. Требао се одржати други круг, али је Коштуница, уз подршку земаља Запада, објавио своју потпуну побједу и одбио да учествује у даљим изборима. Енглези су упутили у Средоземно море 15 ратних бродова, а Американци су у Хрватској провели обуку за извођење напада са мора. Милошевићу је јасно стављено до знања да мора отићи. 5. октобра организоване колоне протестаната кренуле су на Београд. У самом главном граду на улице је изашло око 10 000 опозиционера од којих су многи били наоружани аутоматима. Гомила присталица опозиције заузела је зграду парламента, а, такође, и РТВ центар. Добивши власт Коштуница је распустио парламент, у којем је било много Милошевићевих присталица, и организовао је нове изборе на којима је убједљиво побиједила његова партија.

Неколико дана прије преврата предсједник Слободан Милошевић обратио се нацији пророчким ријечима, напоменувши их да је опозиција инструмент Запада који је започео кампању за успостављање неоколонијалне контроле над Југославијом. Он је нагласио да су оне земље које су пале под утицај Запада, „брзо доведене до сиромаштва, дошло је до подјеле на сиромашну већину и богату мањину, таква иста слика ће бити и код нас, када државна својина буде трансформисана у приватну.“ Послије преврата незапосленост у Србији је непрекидно расла, и за четири године је достигла 32%. Напомињем, да је на врхунцу Велике депресије у САД незапосленост износила 25 %.Србија је постала полигон за „обојене револуције“.

Искуство из Србије искоришћено је у другим земљама. Инструктори-Срби радили су у Киргизији, Украјини, Грузији, Бјелорусији, Русији и низу других земаља. Заједно са технологијама преврата преносила се и симболика. Логотипи српског покрета Отпор!, грузијског Кмара!, украјинског Пара!, киргизског Кељ-Кељ, казахстанског Кахар, бјелоруског Зубр, руских Без Путина (Они који иду без Путина) и Одбрана те азербејџанско Јоха – сви они су представљени црном стиснутом песницом у бијелом кругу. Тај симбол понавља логотип Антибољшевичког блока народа основаног у Минхену 1946.године од стране „потчињених” народа СССР, блока у коме су, под пажљивим (прецизним) руководством англоамеричких специјалних служби за наставак борбе против СССР, били сакупљени саучесници (помагачи) нациста.

Јасно је да су се Американци борили против СССР а сада против РФ. А какво је било њихово дјеловање према европским земљама?

– Вјероватно је сликовита историја односа САД и Грчке. Војска Велике Британије ушла је у Грчку у октобру 1944. одмах након што се главни дио њемачких снага спасавао бјекством. Пресудну улогу у слому нациста одиграла је народна ослободилачка армија ЕЛАС основана 1942. На инцијативу Комунистичке партије Грчке. Партизани су самостално ослободили многе рејоне земље од њемачко-фашистичких окупатора. У почетку рата Черчил је називао чланове ЕЛАС-а „одважним партизанима“. Међутим, када су Енглези ушли у Грчку одмах су почели уништавати партизане, при чему су то радили уз помоћ оних Грка који су раније сарађивали са Нијемцима. Министар иностраних послова Велике Британије Ернест Бевин признао је у августу 1946. године да је у новој грчкој армији у том моменту служило 228 бивших есесоваца чији је основни задатак био да исљеђују грчке борце Отпора и Јевреје. Као резултат тога, почетком 50-тих, Грчка је претворена у поузданог сателита Велике Британије и САД. Лидери земље испољавали су јасан антикомунизам и укључили су земљу у НАТО. Штавише, Грчка је упутила своје војнике у рат у Кореји, да би подржала армију САД.

Ипак, преживјели Грци, они који су се придржавали лијевих погледа, наставили су борбу. 1964. на изборима је побиједио њихов представник – Георгиос Папандреу. ЦИА је одмах приступила припреми операција за његово свргавање са власти. У то вријеме се по ко зна који пут отворило питање спора између Грчке и Турске због Кипра (обје ове земље су већ биле у НАТО). Предсједник САД Линдон Џонсон позвао је амбасадора Грчке да би му показао „рјешење проблема Кипра“ које је направио Вашингтон. Амбасадор се успротивио и рекао да је то недопустиво за грчки парламент и да није у складу са са грчким уставом: „Онда ме послушајте господине амбасадоре“, рекао је предсједник САД, „у задњицу ваш парламент и ваш устав. Америка је слон. Кипар је буха. Ако двије бухе наставе да раздражују слона оне могу бити једноставно уништене његовом његовом тјелесином. Грци добијају од нас много америчких долара. Ако ваш предсједник и влада наставе разглабати о демократији, парламенту и уставу, онда се он, његов парламент и његов устав неће дуго одржати.“

У јулу 1965. Г. Папандреу је одлуком краља Грчке поднио оставку. Даље, у току двије године земљом су управљале разне владе које су се стално мијењале. Али, требало је провести и нове изборе. Противнике Папандреуа, највише је узнамиравао његов син Андреас, који је радио као декан Економског факултета на Берклију (Универзитет у Калифорнији), а раније као министар у влади свог оца. Он је сматрао да Грчка треба да доведе у ред односе са СССР и другим социјалистичким земаљама. Када је Андреас Папандреу 1964. постао министар открио је да су специјалне службе Грчке под контролом ЦИА и да прате, не само обичне грађане ,него и руководство земље. Он је на дужност руководиоца Централне службе информација (KYP) поставио свог поузданог сарадника и наредио му да штити канбинет министра од праћења и прислушкивања. „Вратио се конфузан“, сјећа се Папандреу, „и саопштио да то није могао да урадити. Сва опрема била је америчка, управљало се из ЦИА и од стране Грка под руководством ЦИА.“ Покушај Андреаса да прекине праксу финасирања KYP из ЦИА, мимо грчког министарства, такође је доживио неуспјех. У априлу 1967. У Грчкој се десио војни преврат, припремљен од стране ЦИА. Лидер нове владе постао је Георгиос Пападопулус.

О њему се говорило да је први агент ЦИА који је заузео дужност предсједника владе једне европске земље. Када је Грчка била окупирана од стране Нијемаца, он је служио као капетан у нацистичких батаљонима безбједности, чији је главни задатак био уништавање грчких бораца Отпора. „Ђавола! Па то је најбоља влада у Грчкој од времена Перикла“, изјавио је један амерички генарал. У земљи је одмах била уведено ратно стање: цензура, хапшења, пребијања, мучења и убиства. Жртава таквог стања, за први мјесец, било је 8.000.

Значи да ЦИА одавно прати вође европских земаља, а разоткривање Е. Сноудена само потврђује ту чињеницу?

– Наравно. То је сензација за широку јавност, али су специјалне службе, међу њима и европске, то знале. Овдје је умјесно споменути како се појавила њемачка обавјештајна служба БНД. Њен први шеф је био Рајнхард Гелен – у Трећем Рајху генерал-мајор који је био одговоран за обавјештајни рад на Источном фронту. Послије побједе савезника он се предао Американцима и предао им је свој архив у којима су била имена 1000 агената, који су радили за Нијемце у рату са СССР. Американци су исфинансирали стварање „Организације Галена“ која се средином 50-тих година преобразовала у БНД.

На тај начин обавјештајна служба ФРГ је у почетку дјеловала као филијала ЦИА-е. Чудно је да је њемачке новинаре изненадила чињеница да БНД прислушкује руководство своје земље и даје информације Американцима. Таква ситуација је карактеристична не само за Европу, него и за Азију. Сви знају да је Јапан претрпан америчким војним базама, због чега га зову непотопиви носач авиона САД-а. А о томе шта се дешавало на Филипинима мало ко зна.

Испричајте нам.

– 1945.године, ратујући са Јапанцима, амерички војници су се искрцали на Филипијне. Овдје су они открили моћни партизански покрет који се одавно борио са Јапанцима. И шта су САД почеле радити? Почели су да уништавају партизане ослањајући се на крупне земљораднике, који су раније активно сарађивали са јапанским окупатором. Народна антијапанска армија Филипина захтијевала је да се земља прерасподијели у корист сиромашних сељака. Осим тога, партизани су се залагали за развој мјесне индустрије. То није одговарало Американцима. Било им је потребно да Филипини купују робу из САД. Нова влада Филипина створила је мноштво олакшица и преференција америчким фирмама, штавише, САД су добиле право да отворе на територији Филипина 23 војне базе. Филипинска армија се обавезала да купи све оружје и муницију од САД. Американци су обучавали мјесне официре. Мноштво незадовољних Филипинаца узело је оружје у руке да се боре за своја права.

Филипини – верни савезник САД

За борбу са партизанима у земљу је стигао потпуковник ЦИА Едвард Лансдејл. Бивши рекламни агент Лендсдејл био је добро упознат са технологијама дјеловања на психу. Он је провео свеобухватно истраживање сујевјерја филипинских сељака: њихова традиционална предања, табуе, митове. Проучени су у циљу тражења одговарајућих метода које би могле да их одврате од њихове подршке устаницима. Тако су у току једне од операција Лансдејлови људи извршили надлијетање сеоских рејона, на малом авиону и под заштитом облака говорили су преко мегафона на тагалском језику тајанствене клетве, које ће пасти на главе свих становника села ако буду учесницима покрета Отпора пружали уточиште.

Друга операција биле је заснована на страху од неког асуанго-вампира од која су се бојали филипински сељци. Американци су ширили гласине да асуанго живи на брежуљуку гдје су били стационирани устаници, гдје их је владина војска безуспјешно покушавала уништити. Затим су заробљеном партизану проболи врат симулирајући угриз, објесили тијело за ноге да би истекла крв и бацили на стазу куда су ишли устаници. Кад су партизани, веома сујевјерни као и већина Филипинаца, открили бескрвно тијело журно су напуштали тај рејон. Помоћу терора и психолошког рата Американци су успјели да успоставе своју власт на Филипинима. За предсједника те земље 1953. године изабран је Рамон Магсајсај, вјерни слуга САД, чије су све говоре писали сарадници ЦИА. Филипини су постали база САД за организацију напада на Кореју, Кину, Вијетнам и Индонезију.

Како ће се САД понашати према Русији?

– Познати амерички стратег Збигњев Бжежински изјавио је сасвим отворено: „Ако Руси буду толико глупи да покушају обновити своју империју имаће такве конфликте, да ће им се Чеченија и Авганистан чинити као пикник.“У току посљедњих 20 и више година десило се незаустављиво ширење НАТО на Исток. И то без обзира на то што је државни секретар САД Џејмс Бејкер у фебруару 1990. године обећао Михаилу Горбачову, да уједињем Њемачке НАТО „ се неће ширити на Исток ни палац“. Тада је у НАТО-у било 16 држава, а данас их је 28. Плус велики број „партнерстава“. Асоцијација Украјине са ЕУ у ствари значи превод и фиксацију Украјине на територију Запада. И овдје је Вашингтон прешао црвену линију. У стварности се са украјинским догађајима сада ријешава питање гдје ће бити фронт НАТО са Русијом: на данашњој граници са Русијом или негдје на територији Украјине. Самопроглашена кијевска власт сарађује сада са НАТО тако активно као и њихови претходници колаборационисти и бандеровци из времена Трећег Рајха. И док поред зидина Кремља, и стотина руских градова, гори Вјечна ватра ми ћемо се са њима борити.

АУТОР: С.А. Правосудов

Возврат к списку